IZNENAĐUJUĆA ZRELOST
O Milanki Petrović i njenim stvaralačkim naporima čije rezultate, ako sam dobro obavešten, upravo prvi put predstavlja javnosti, odnosno o njenom minulom umetničkom radu, likovnom formiranju i sazrevanju, mogao sam dosad da sudim samo na osnovu niza radnih fotografija njenih prvenaca. Ipak, i taj svakojako oskudni materijal učinio mi se dovoljnim da o njenom daru, njenim stvaralačkim naporima i onome što je već postigla iznesem povoljan sud. Zašto povoljan? U prvom redu stoga što je izbegla zamke u koje najčešće upadaju oni koji u svet umetnosti stupaju bez prethodnog temeljnog likovnog obrazovanja i dosta potrebnog visokoškolskog drila. Nije se bezrezervno povela za nekim od mogućih uzora, nije pristala da slepo oponaša dela nekog umetnika koji je u žiži intresovanja javnosti ili je miljenik kritičara i teoretičara umetnosti, niti se, zatim pregoneći svoje mogućnosti, uhvatila u koštac sa rešavanjem složenih crtačkih i slikarskih problema, kao što se nije upustila u traženje odgovora na večna i krajnje složena egzistencijalna i filozofska pitanja, kako to preambiciozni početnici rado čine, obraćajući izuzetno složene i teško rešive ikonografske sadržaje. Naprotiv, Milanka Petrović se iznenađujuće zrelo, očito oslonjena na rano, u sebi otkrivenim sklonostima prema likovnom izražavanju kao sredstvu opiranja pragmmatičnoj svakodnevnici uspešne sekretarice i još uspešnije supruge i majke, opredelila se za jedan vid osobenog slikarstva čiju bismo suštinu mogli dovesti u blisku vezu sa tekovinama tzv. postmoderne umetnosti. Tačnije, sa shvatanjima onog postmodernističkog estetičkog smera čiji se protagonisti u radu smelo oslanjaju na prebogato istorijsko-umetničko nasleđe, pri čemu je svejedno da li se inspirišu opšte civilizacijskim ili nacionalnim predlošcima, ostacima materijalne kulture i umetnosti Inka, srpskog i vizantijskog srednjevekovnog živopisa ili delima potvrđenih savremenika. Način na koji ona armaturom na bit redukovanog oblika, veštom upotrebom kolažiranih materijala, najčešće tekstila, kontrastiranjem ili uravnoteženjem taktilnih i koloristički rešenih ploha pojednostavljeno modelovanih figura, postavljenih na jednobraznu pozadinu, poput ikone, postiže meru neophodne transcendentalnosti kojom uspostavlja vezu sa tradicijom i korenima, ravan je učinku zrelih i temeljno obrazovanih slikara. U svakom slučaju, rezultati do kojih he Milanka Petrović došla, na jedan tako osoben i autentičan način, mogu se svstati u oblike postmodernih likovnih shvata aktuelnih krajem prošlog veka, ali sa naglašenom merom ispoljene samosvojnosti i goleme darovitosti koja se opire svakoj vrsti ograničenja. Činjenica da je ona već sa ovim prvim ozbiljnijim predstavljanjem javnosti ispoljila odlike zrelog umetnik, ukrepljuje nas u veri da se nalazi napravom putu i da stoga kao slikar zaslužuje punu podršku. naravno u tom pravcu i takvim uverenjima još su nas više učvrstile stručna analiza i laskava ocena njenog rada iz pera odličnog slikara i likovnog kritičara Dušana Đokića, izneta u katalogu ove izložbe koju upravo proglašavam otvorenom.
Nikola Kusovac
PLAŠTANICE – SLIKE MILANKE PETROVIĆ
Svoje oklevano, ali najzad dočekano istupanje pred javnošću, u formi samostalne izložbe originalnih ostvarenja, koje spadaju većim delom u oblast unikatnih panoa od bojene podloge sa aplikacijama od tekstila, i kombinovanog veza od raznovrsnih kanapa, a u paralelnoj aktivnosti i ostvarenih serija slika sa osobeno odnegovanim obojenim poljima i bazičnim grafijama, Milanka je mirne duše mogla da pokaže bez zazora i znatno ranije. Visok estetski i izvođački nivo, izuzetan senzibilitet, izgrađenost i potpuna dovršenost iskaza, neobična doslednost i istrajnost, sve to krasi njene izuzetne, energične napore na tom planu, i sve što je uradila prevazilazi intimu obične kućne radinosti i onih sporadičnih zanimanja koja, bez obzira na iskrenost motivacija, ostaju u margini. Nemajući, kao pravi profesionalci, onaj često koban kompleks opusa, kobne estetičke formule tvrdokornog očuvanja stila, Milanka nije, pak, ni podlegla kompleksu tehničke inovacije ili volji da se dela bez presedana, ako ostaje zagonetka kako se formirala i od koga je mogla steći pouke, možda nešto govori podatak da se zdušno družila i bila u prijateljskoj vezi sa slikarom Zoranom Petrovićem i nešto mlađom umetnicom Evgenijom Demnievskom, sada nastanjenom u Parizu. Istina, njene jasno komponovane, vešto centrirane složene aglomeracije veza – crteža, jasno predočavaju dihotomiju moderne, svedene, skoro minimalistički predočene slike, i arhaičnih, ornamentalnih ritmova koji pulsiraju kroz frontalno predstavljene portrete, simboličke prikaze iz repertoara što duhovnog, što istorijskog, svetovnog. Nije teško tu otkriti jedan važan presedan koji otkriva duboku unutrašnju formativnu vezu njenog rada sa tradicijom, a to je vidljiv odjek stilskih karakteristika monumentalnih jefimijinih plaštanica, remek-dela slavne vezilje i književnice našeg XIV veka. Bezmalo sav do sada uobličen opus Milanke Petrović je iskazan u formi monumentalnih, reprezentativnih tablo-a, što opet upućuje na pomisao da bi se izrada u toj formi i formatima uopšte mogla dogotiti tek tako da nije bilo makar inicijalnih delovanja „viših ili unutrašnjih“ sila da je Milankina izuzetno zanimljiva i kvalitetna umetnost bila zapretana u kućnoj izolaciji, sada to gubi svaki značaj i iole razuman motiv, u trenutku kada delo govori jasno i ubedljivo samo za sebe.
Dušan Đokić slikar i likovni kritičar A.I.C.A.
Pesma o meni
Ma, to je jedno čudo od žene:
Isklesana od granita i pene,
Lahor što lomi najtvrđe stene!
Al’ čuva u srcu snove plamene:
Negdašnje jablane, vite, zelene, pa
Kao ptica odleti u uspomene…
A nekad sa sobom ponese i mene.
Snežana Milovanović – pesnik